.

.

jeudi 21 juillet 2016

Документ: Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом

ОДНОСИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
СА ОСТАЛИМ ХРИШЋАНСКИМ СВЕТОМ

 
Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)
1. Православна Црква, будући да је она Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, у дубини своје црквене самосвести непоколебиво верује да заузима главно месту у делу  унапређења јединства хришћана у савременом свету.
2. Православна Црква темељи јединство Цркве на догађају њеног оснивања од стране Господа Исуса Христа и на заједници у Светој Тројици и Светим Тајнама. Ово јединство се изражава кроз апостолско прејемство и светоотачко предање и до данас се доживљава у њему. Православна Црква има мисију и дужност да предаје и проповеда сву истину Светога Писма и Свештенога Предања, што Цркви и придаје католичански карактер.
3. Одговорност Православне Цркве за јединство, као и њену васељенску мисију, изразили су Васељенски сабори. Они су посебно истакли нераскидиву везу која постоји између исправне вере и светототајинског општења.
4. Православна Црква, молећи се непрекидно „за сједињење свих“, увек је неговала дијалог са онима који су одвојени од ње, који су близу и далеко, штавише, била је предводник у савременом изналажењу путева и начина за васпостављање јединства оних који верују у Христа, учествовала у екуменском покрету од његове појаве и допринела је његовом обликовању и даљем развијању. Уосталом, благодарећи свом васељенском и човекољубивом духу, који је одликује, сагласно божанској заповести молећи „да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2, 4), Православна Црква се одувек борила за васпостављање  хришћанског јединства. Због тога православно учешће у покрету за васпоставање јединства са другим хришћанима у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, није ни по чему страно природи и историји Православне Цркве, него представља доследан израз Апостолске вере и Предања, у новим историјским околностима.
5. Савремени, узајамни богословски дијалози Православне Цркве, као и њено учешће у екуменском покрету почивају на свести самог Православља и његовог васељенског духа о потреби изналажења јединства свих хришћана, на основу вере и Предања древне Цркве седам Васељенских сабора.
6. Јединство Цркве у њеној онтолошкој природи није могуће уздрмати. И поред тога, Православна Црква признаје  историјски назив других хришћанских Цркава и вероисповести које се не налазе у заједници са њом, али и верује да њени односи према њима треба да се ослањају на њихова, што је могуће скорија и објективнија, појашњења целокупног еклисиолошог питања, њиховог општег учења о Светим Тајнама, благодати, свештенству и апостолском наслеђу. Православна Црква је због тога била позитивно расположена, како из богословских тако и из пастирских разлога, за богословски дијалог са осталим хришћанима на билатералном и мултилатералном плану и уопште за учешће у екуменском покрету новијих времена, са уверењем да кроз дијалог пружа динамично сведочење пуноће истине у Христу и њених духовних ризница онима који су изван ње, са објективним циљем да се припреми пут који води ка јединству.
7. У духу напред изнесеног, све помесне најсветије Цркве данас активно учествују у званичним богословским дијалозима, а већина њих и у различитим националиним, регионалним и међународним, међухришћанским организацијама и поред искрсле дубоке кризе у екуменском покрету. Ова вишестрана активност Православне Цркве извире из осећања одговорности и уверења да су узајамно разумевање и сарадња од суштинског значаја, „да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову“ (1. Кор. 9, 12).
8. Наравно, размењујући мишљења са осталим хришћанима, Православна Црква не превиђа тешкоће овога подухвата, али их схвата у ходу ка заједничком разумевању Предања древне Цркве и у нади да ће Свети Дух који „сву установу Цркве изграђује“ (стихира вечерње службе Педесетнице), „допунити недостатке“ (молитва рукоположења). У том смислу, Православна Црква се у односу према осталом хришћанском свету не ослања само на људске снаге оних који учествују у дијалогу, него, првенствено, прихвата надзор Светога Духа, благодаћу Господа који се моли „да сви једно буду“ (Јн 17, 21).
9. Савремени узајамни богословски дијалози, које Свеправославне конференције прокламују, изражавају једнодушну одлуку свих Најсветијих помесних Православних Цркава које су позване да активно и непрекидно учествују у њиховом одвијању како се не би спутавало једногласно сведочење Православне Цркве на славу Бога у Тројици. У случају да нека помесна Црква одлучи да не одређује представнике у дијалогу или на конференцијама богословских дијалога, а уколико та одлука није свеправославна, дијалог ће се наставити. Пре почетка дијалога или одговаруће конференције, одсуство неке помесне Цркве свакако треба да расправи одговарајућа Православна комисија за дијалог, ради изражавања узајамне подршке и јединства Православне Цркве. Билатерални и мултилатрални богословски дијалози треба да подлежу повременим проценама на свеправославном плану.
10. Проблеми који искрсавају у дијалогу Мешовитих богословских комисија, не представљају увек довољно оправдање једностраног опозива представникâ неке од помесних Православних Цркава и њеног коначног прекида учешћа у дијалогу. Напуштање дијалога неке Православне Цркве по правилу треба избегавати улагањем неопходних међуправославних настојања за васпостављање пуноће представљања Православне богословске комисије у овом дијалогу. Уколико једна или више помесних Православних Цркава одбију да учествују на заседањима Мешовите богословске комисије одређеног дијалога, позивајући се на озбиљне еклисиолошке, канонске, пастирске или разлоге моралне природе, та Црква или Цркве обавештавају писмено Васељенског Патријарха и све помесне Православне Цркве о њиховом одбијању, према свеправославном важењу. Васељенски Патријарх, по свеправославном саветовању, тражи једногласну сагласност осталих Православних Цркава за даљи неопходан поступак, у шта спада и поновна процена одвијања конкретног богословског дијалога уколико се то једногласно оцени неопходним.
11. Методологија која се следи током одвијања богословских дијалогâ има за циљ решавање наслеђених богословских разлика или евентуално нових размимоилажења и изналажење заједничких елемената хришћанске вере, а претпоставља одговарајуће информисање пуноће Цркве о различитим одвијањима дијалога. У случају немогућности превазилажења неке конкретне богословске разлике, богословски дијалог се може наставити евидентирањем уоченог богословског неслагања на конкретну тему  и  објављивањем тог неслагања свим помесним Православним Црквама ради даљег сходног поступка.
12. Подразумева се да је, током одвијања богословских дијалогâ, заједнички циљ свих коначно васпостављање заједничког јединства у правој вери и љубави. Међутим, постојеће богословске и еклисиолошке разлике свакако допуштају извесну хијерархизацију у погледу постојећих отежавајућих околности за остварење свеправославно постављеног циља. Специфичност проблема сваког узајамног дијалога претпоставља, с једне стране, модификовање важеће методологије дијалога, али не и мењање циља, јер је циљ јединствен у свим дијалозима.
13. Притом, у случају нужде неопходно је да се предузме напор синхронизације рада различитих Међуправославних богословских комисија, тим пре што постојеће јединство Православне Цркве треба да се открива и пројављује и на плану ових дијалога.
14. Довршење било ког званично прокламованог богословског дијалога окончава се довршењем рада одговарајуће Мешовите богословске комисије, кад председник Међуправославне комисије поднесе извештај Васељенском Патријарху, који, у сагласности са предстојатељима Помесних Православних Цркава, проглашава завршетак дијалога. Ниједан дијалог се не сматра завршеним пре него што се свеправославним изјашњавањем прогласи окончаним.
15. После евентуално успешног завршетка неког богословског дијалога, свеправославна одлука о васпостављању црквене заједнице треба да почива на консензусу свих помесних Православних Цркава.
16. Један од главних органа у историји екуменског дијалога је Светски савет Цркава (ССЦ). Неке Православне Цркве биле су његови оснивачи, а касније су све постале његове чланице. ССЦ је сложено међухришћанско тело,  без обзира на то што оно не обухвата све хришћанске Цркве и вероисповести. Упоредо с њим, постоје и друге међухришћанске организације и регионални органи, као што је Конференција европских цркава (КЕЦ), Конференција цркава Блиског истока (КЦБИ) и Свеафрички савет цркава. Они са ССЦ испуњавају значајну мисију за унапређење јединства хришћанског света. Православне Цркве Грузије и Бугарске иступиле су из Светског савета Цркава, прва 1997. године, а друга 1998, јер имају своје посебно мишљење о раду Светског савета Цркава и, тако, не учествују у активностима ове и других међухришћанских организација.
17. Православне Помесне Цркве, чланице ССЦ, учествују потуно и равноправно у организацији ССЦ и доприносе, свим расположивим средствима, унапређењу мирног сапостојања и сарадње пред значајним друштвенополитичким изазовима. Православна Црква је драговољно прихватила одлуку ССЦ да изађе у сусрет њеној молби за оснивање Специјалне комисије за учешће Православних у ССЦ, сагласно одлуци Међуправосланог заседања у Солуну 1998. године. Критеријуми које је утврдила Специјална комисија, које су Православни предложили и које је ССЦ прихватио, довели су до образовања Сталне комисије за сарадњу и усаглашавање (консензус). Они су потврђени и увршћени у Устав и Правилник ССЦ.
18. Православна Црква, верна својој еклисиологији, идентитету свог унутрашњег уређења и учењу древне Цркве седам Васељенских сабора, учествујући у организацији ССЦ, никако не прихвата идеју „равноправности вероисповести“ и никако не може прихватити јединство Цркве као неко међуверско прилагођавање. У том духу, јединство за којим се трага унутар ССЦ  не може бити само призвод богословских договора, него и јединства вере које се светотајински чува и доживљава у Православној Цркви.
19. Православне Цркве, чланице ССЦ, сматрају на основу његовог Устава да је неопходни услов учешћа у њему онај члан према коме његове чланице могу бити само Цркве и вероисповести које, сагласно Светом Писму, признају Господа Исуса Христа као Бога и Спаситеља и које исповедају Тројичнога Бога Оца, Сина и Светога Духа, сходно Никео–цариградском Символу вере. Притом, имају дубоко убеђење да су еклисиолошке претпоставке изјаве из Торонта 1950. под насловом „Црква, цркве и Светски савет Цркава“, од суштинског значаја за православно учешће у Савету. Стога се подразумева да ССЦ није надцрква и ниуком случају није му допуштено да то постане. „Циљ Светског савета Цркава није да преговара о јединству међу Црквама, што могу чинити само Цркве покренуте властитом иницијативом, него да доведе Цркве у живи додир једних са другима, као и да унапређује проучавање и расправу питањâ хришћанског јединства. При ступању у ССЦ ниједна Црква није дужна да промени своју еклисиологију [...] Притом, чињеница чланства у ССЦ не повлачи да је свака Црква дужна да друге сматра за Цркве у истинском и пуном значењу тог израза“ (Изјава из Торонта, члан 2, 3.3, 4.4).
20. Перспективе вођења богословских дијалога Православне Цркве са другим хришћанским Црквама и вероисповестима увек се одређују на основу начела православне еклисиологије и канонских критеријума већ обликованог црквеног Предања [7. канон Другог и 95. канон Пето-шестог Васељенског сабора].
21. Православна Црква жели да оснажи рад „Комисије за веру и поредак“ и са посебним интересовањем прати њен досадашњи богословски допринос. Oна позитивно оцењује богословске текстове које је ова комисија објавила, уз значајну сарадњу и православних богослова, а који представљају значајан корак екуменског покрета у зближавању Цркава. Православна Црква, при том, задржава суздржаност у погледу (тумачења) суштинских питања вере и поретка утолико пре што су се не-православне Цркве и конфесије удаљиле од истинске вере Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
22. Православна Црква сматра да је за осуду свако разбијање јединства Цркве, било да долази од појединаца или група, под изговором чувања или наводне одбране истинског Православља. Као што сведочи сав живот Православне Цркве, очување истинске Православне вере обезбеђује се само кроз саборски поредак, који је у Цркви одувек представљао највиши ауторитет по питањима вере и канонског поретка (6. канон Другог Всељенског Сабора).
23. Православна Црква има заједничку свест о неопходности међухришћанског богословског дијалога и због тога сматра да он треба неопходно да буде праћен сведочењем у свету делима узајамног разумевања и љубави, која изражавају „неизрециву радост“ (1. Пет. 1, 8), што искључује сваки чин прозелитизма, уније или других провокативних активности вероисповедног антагонизма. У том духу, Православна Црква сматра важним да сви хришћани, надахнути заједничким начелима Јеванђеља, покушају дати свесрдан и једнодушан одговор на трновита питања за која нас савремени свет прозива, ослањајући се на идеални прототип новога човека у Христу.
24. Православна Црква је свесна чињенице да покрет за васпостављање јединства хришћана поприма нове облике како би одговорио на нове околности и суочио се са новим изазовима савременог света. Неопходно је наставити сведочење Православне Цркве у подељеном хришћанском свету на основама Апостолског предања и њене вере.         
Молимо се да се хришћани заједно ангажују како би се приближио дан у који ће Господ испунити наду Православних Цркава да буде „једно стадо, један пастир“ (Јн 10,16).

Константинопољски Вартоломеј, председник
Патријарх Александријски Теодор II
Патријарх Јерусалимски Теофил III
Патријарх Српски Иринеј
Патријарх Румунски Данијел
Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом
Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II
Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава
Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије
Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке Растислав

И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава

Превео протопрезвитер-ставрофор Гајо Гајић



Aucun commentaire:

Enregistrer un commentaire